Sujevera

Rešila sam, ovih zadnjih dana, da postanem sujeverna.

Verovatno sam to oduvek i bila, samo o tome nisam mislila. Čak nisam ni sigurna šta bi se od svih mojih rabota, premišljanja ili nasumičnih pokreta, dalo podvesti pod taj pojam. Sujevera.

Naizgled je, kada pogledate reč, u pitanju sujeta i vera.

Sujetna jesam, što jeste-jeste! Jako držim do sebe kada je u pitanju nešto u šta sam potpuno sigurna jer je potkovano radom, znanjem, učenjem ili iskustvom. /Zato vrlo često u svojim tekstovima, nepristojno, koristim reč "znam" koju svi pisci izbegavaju. Uvek je lakše dodvoriti se čitaocu nekim mekšim izrazom tipa: mislim, osećam, slutim.../

Kada je u pitanju vera, i tu sam solidna. Doduše, poslednjih godina, sve manje verujem sebi i naklonjenoj mi sudbini, sve češće se obraćajući Bogu za pomoć. Čak sam počela da se krstim i sa tri prsta, s' desna na levo?! Rekoh, možda mi je ovaj pravoslavni, sada bliži i dohvatniji.

Od malena sam se krstila celom šakom, od čela na dole, levo pa desno, jer je taj pokret rukom od svih ukućana, praktikovala jedino baka pa sam naučila samo taj, jedan i jedini način završavanja molitve. Pošto je bezuspešno više puta pokušavala da me nauči Oče Naš, koji ni do danas ne znam, baka je rekla da je i obična molitva dragoj Bogi, za bilo šta što nam je važno i drago, sasvim dovoljna.

Moje prve molitve, stisnutih malih dečijih šaka na grudima, uglavnom su bile Bogu lako ispunjive: Da sutra ne bude kiše, pa da smo ceo dan na Dunavcu; Da me Dragan u koga sam bila smrtno zaljubljena, Vericin tadašnji momak, odvede u šetnju ili mi kupi žvaku; Da što pre, ponovo, idem u Novi Sad, kod rodbine, pa iz njega vozom do Čuruga, kod šire familije; I da se celu zimu kod mame i tate ne vratim, samo da bih skitala;

Kako je vreme odmicalo, stvari su se komplikovale i zakuvavale, pa je Bogu bivalo sve teže sa mnom: Molila sam mu se da se moji roditelji što pre raskantaju i razvedu, jer je situacija u kući bila neizdrživa – Poslednje godine braka mojih roditelja iznele su na videlo sve najgore osobine moga oca i pokazale sve najveće slabosti moje majke, koju je jad zbog gubitka voljenog čoveka, na kraju, do tri baj-pasa doveo i prerano sahranio.

Ludih devedesetih vremena za molitvu nije ni bilo. Život je mleo kao uzavreli žrvanj, vojevala sam razne bitke na različitim frontovima – Muž teško bolestan, dete malo, obaveza preko glave... Kasnije, pravljenje kuće, što mi je život bar za desetak, skratilo! Već tada sam noću samo strmoglavce padala u krevet. U to vreme sam prestala i da sanjam. Snovi, do tada živi i svakonoćni, prosto su se od mene razbežali! Uplašeni hemijom u obliku malih tabletica koje regulišu pretakanje iz pretkomore u komoru, ili dnevnim morama kojih je bilo na svakom koraku? Ne znam, ali do danas me vrlo retko spopadaju i posećuju, osim kada se prevarim pa zaspim u akšam, što je, rekoh vam, nepoželjno i nezgodno.

Kada se malo ta gungula stišala pa se točak vremena okrenuo na onu gornju, bolju stranu, ja sam već bila prekaljena, žilava, i otvrdla udovica sa poodraslim detetom, dobrim primanjima jer sam po tri posla istovremeno radila, punom kućom svega...

Sama, ali sa dugogodišnjim švalerom koji me je, što jest', jest', lepo pazio! Kada mi se dovoljno krvi nasisao, napokon sit i napojen, zadnjih godina mi je sve ugađao!

Milina jedna! Nemate se rašta Bogu moliti!

Tada sam uvela, one moje negde već pomenute, jutarnje razgovore sa Njim, u kojima mu nisam ništa tražila. Samo sam se svako jutro, uz kafu, po vojnički razbrajala: Gde sam, ko sam, dokle sam i kako stigla? Ima li nekog puta za dalje, ili sam zaglibila u blatu pa samo bremzam u mestu? Šta mi je dalje činiti?

Ima već godina dana kako su i ti intimni razgovori prestali. B(l)og postade moj Bog, mesto gde sve svoje nedoumice rešavam. Postavljam sebi pitanja, pa na njih, kroz priče, sama sebi odgovaram. Možda i utirem sebi neki novi, nepoznati put na mesta na kojima nikada nisam bila? Na neke čiste, zelene ledine ili plave pučine...

Al' ove zime počeh opet da Mu se molim, jer se onaj točak stuštio na dole.

Nikakve zamorne Bogu, duge kuknjave i žalopojke, nego se u hodu između sudopere i frižidera ili u sred skupljanja veša, opsetim neke svoje muke ili brige, pa se žurno tri puta prekrstim i samo promrmljam „Bože, pomozi mi!“ Predugo se već družimo i znamo, da bih morala da Mu objašnjavam situaciju do detalja. Čim me jutrom vidi, jasno Mu je koliko je sati! Odmah zna šta me mori!

U stvari, u pravom značenju te reči i njenoj meri na ovim prostorima, sujeverje je nešto sasvim drugo. I svi smo mi, priznali to ili ne, na ovaj ili onaj način, sujeverni? Samo što svako od nas ima neke svoje simbole i znake koji mu nagoveštavaju neku radost ili muku. O nekima pričamo glasno, a neke ljubomorno, samo za sebe, čuvamo:

Kada me levi dlan svrbi, još me nikada nije izneverio! Samo sam, tokom vremena, shvatila da ga ne smem odati. Izgovorim li na glas, ništa od dobitka! Desni je isto vrlo pouzdan – Ćutala ili glasno govorila, isto mi! Iznenadni trošak mi je izvestan kao dobar dan! Kažu da je ista situacija i kada ti 'igra' oko?! Ako ćutiš, valja će, a ako ga odaš suza ti ne gine?!

Majka mi je, još malenoj govorila: "Ne jedi u krevetu i ne spavaj na mrvama! Samo bedu na vrat navlačiš!" Zato spavam kao princeza na zrnu graška! Peruška ispala iz jorgana me žulja i smeta.

"Obuvaj uvek prvo desnu cipelu!", pravilo je, koje je moja mama naučila i svoga unuka koji je celo detinjstvo, do svoje dvanaeste kada mu je baka pred očima i umrla, sve svoje raspuste i praznike provodio kod nje, "Pa, nećeš na levu dan počinjati?!"

Mojoj majci je redovno zvonilo uvo, sluteći na neki glas, ali meni se to ne dešava! Verovatno u ovom opštem haosu i kakofoniji, nema više značajnih, važnih ili lepih vesti...

"Koje mi uvo zvoni?", pitala bi majka, sedeći i heklajući. Ako pogodim, glas će biti povoljan, a ako omanem, ne ide na dobro!

Nas dve smo redovno i lomile jadac skinut sa oglodanog pileta, iako nikada do kraja nisam shvatila šta mi bude ako ona njegova sredina ostane na mojoj koski? Valjda će mi se neka želja ispuniti?!

Imala je moja majka vazda nekih pravila i zapovesti:

Ako vatru založim 'iz prve' – Majka mi se obradovala kada me rodila, što je ona potvrđivala osmehom, jer ja sam, ipak, bila njeno prvenče! Isto značenje je imao i moj dolazak iz Novog Sada, i ulazak u stan tačno u trenutku kada je kafa gotova i džezva skinuta sa ringle.

Kada u isti glas nešto izgovorimo – Neko nam se žuri! Ako smo nas dve u seansi ispijanja kafe i prijatnih, samo naših, razgovora, dizala bi pogled sa heklanja: "Bolje idi zaključaj vrata od stana. Da nas niko ne uznemirava!"

Uvek okretale šolju na tanjirić, i ne znajući ništa o toj veštini, zagledale samo  gomilicu soca na sredini dna: "Ima li dobitka?"

"Ne zviždi po kući!", grdila bi brata. "Hoćeš da ti žena bude luda?!", reči su koje danas i ja ponavljam mome sinu!

Ako ti se ptica posere na glavu – U pitanju je ozbiljna lova! Sada te svi seru, ali izgleda da govna od ptica-kukavica nemaju isti efekat.

A tek ako vaške zapatiš?! To nije neko 'ad hoc' rešenje, nego znak da će te ceo život pare hteti! Što te češće vaške pohode, novčanik će ti uvek puniji biti! Došlo vreme da me ni vaške više neće, a ranije sam ih redovno dobijala?! Što kao školarka, što od moga sina koji bi ih doseljavao iz jaslica i vrtića. /Moja mačka ima buve, ali to se, kanda, ne računa?/

Do odžačara, susreta sa popovima, prolascima crnih mačaka i provlačenja ispod merdevina, nikada nisam specijalno držala!

Danas, Boga mi, došla jebena vremena! Ni u kafane bez drvenih stolova više ne sedam, jer u svakom razgovoru večito, protiv uroka, u drvo kucam! Pljujem po kaktusovim pupoljcima i za detetom kada se dotera: „Mašala, šta je majka sebi rodila!“ I kada me jede i kopa da sam zaboravila isključiti peglu pre odlaska na posao, u kuću se ne vraćam! I bez toga mi je svaki dan u kancelariji, baksuzan!

Sve sam vere i sujevere upregla, ne bi li onaj točak nanovo, na gornju stranu, okrenula! Ali, slabo mi od ruke ide...

ps. Ako još neki trik znate koji je delotvoran i pomaže, javljajte!

 Photo by Alex.